Suza suzu stiže, ali ponosa ne nedostaje.


Šta reći? Kao ublažiti ovaj poraz? Kojim riječima? Imali smo sve u prvom poluvremenu, ali nažalost, rukomet nije igra koja traje samo 30 minuta.

Mi smo jedan odličan tim koji može protiv svih, ali opet nikako protiv sebe i protiv tih nekih nesretnih situacija. Najgore je to što je ovo bila jedna od naših najjačih, najboljih utakmica. Mislili smo da je sve riješeno, ali ne. Kod nas se sve dešava u zadnjoj minuti, sekundi, a fazon je da se na kraju nije ni desilo. Tuga.

Prvo ja, a onda i svi vi bismo bili nepravedni i stvarno glupi kad bismo rekli nešto loše našim igračima. Svi smo naravno čekali deja vu i da se trenutak iz prošle godine ponovo desi, da još jednom bude stvarnost. Ali nije. I sad ne možemo tu ništa, niti mogu naši rukometaši. Ona zadnja minuta utakmice, izgubljena lopta, gol Danske, promašaj Perića. Sve u jednoj minuti. Sport je čudo satkano od sreće. Možemo mi imati najbolje pojedince, snažan tim, igrače koji će dati sve od sebe. Možemo igrati najbolje kako znamo i sve uložiti samo da bismo odnijeli pobjedu, ali ako nam fali samo malo sreće, džaba sve ovo nabrojano.

Svi ćemo se složiti da je uzvratna utakmica protiv Litvanije upravo ona nakon koje smo se već, na neki način, mogli veseliti odlasku na EP, ali tu smo kiksali. Da li je to bilo zbog umora, zbog nedostatka nekih važnih igrača, npr. Toromanovića ili pak same sudbine sad više i nije važno jer je i ta utakmica prošla i nema nazad. Eh da nam je sad jedan DeLorean iz Povratka u budućnost pa da popravimo neke stvari, ali nije. Putovanje kroz vrijeme postoji samo u filmovima.

Da je neka druga repka, da nismo mi, možda bih i krivila svakoga za ovaj ishod, ali ne mogu. Mnogi od vas će krivicu za poraz pripisati Periću zbog onog promašaja na kraju, a ne bi trebali. Čovjek je bio heroj i prošle i ove današnje utakmice. Njegova dva današnja pogotka su nas dovela u vodstvo, imao je par predivnih asistencija i plus izborio nekoliko važnih faula. Taj zadnji pokušaj je mogao izabrati bilo ko, ali on je imao najviše hrabrosti. Nažalost, sreća nije bila na našoj strani, a ni vrijeme.

I u ovoj utakmici je bilo nekih sitnih grešaka koje su na kraju ipak bitno promijenile rezultat. Ona zadnja izgubljena lopta je nešto što nam nikako nije trebalo, ali de..

Jedna riječ koja sigurno može ublažiti poraz jeste PONOS.

Ima onih koji ne prate rukomet i koji ne poznaju tim Danske. Jednu rukometnu velesilu. Mi smo protiv jedne velesile odigrali fantastičan meč. Imali smo kontre, polukontre, Burić je fenomenalno branio uz pomoć blokova, pola naših igrača je postizalo pogotke. Onaj lob Prcea nikad se neće moći zaboraviti. Sve ovo smo spojili s manjim greškama i sve je bilo odlično osim završnog rezultata.

Ima i onih koji će reći da smo trebali pobijediti zbog toga što pola danskih najvažnijih igrača nije bilo ni na klupi. A mnogi ne znaju kakvu smo utakmicu odigrali 2. novembra prošle godine kad su svi igrači bili prisutni. I tad smo izgubili, ali smo srce ostavili na terenu. I ostat će žal jer ovako odlična i zapanjujuća ekipa je zaslužila da igra u Poljskoj.

Samo ću još jednom da ponovim: nemojte pisati svašta i kritikovati previše jer ovi momci zaslužuju sav naš ponos i našu podršku. Vidjevši ih onako tužne, vjerujte mi da im nije lako. Šteta je što se trud nekad ne isplati. Ovo je pravi dokaz za to.

Sad nam ostaju samo kvalifikacije za SP u Francuskoj. I ko zna, možda zaredom budemo igrali na SP-u i ujedno postignemo pobjedu protiv svjetskog šampiona Francuske u..Francuskoj.

Ale ale ale, VolimO Ljiljane!

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s